Пријатељска утакмица
на теренима ОШ „20. ОКТОБАР“
Почетак обележавања овогодишњег Дана школе протекао је у знаку пријатељске фудбалске утакмице. На иницијативу директора школе и групе наставника у среду у 13 сати на фудбалском терену окупиле су се екипе ученика и запослених, овога пута на противничким странама, као и много радозналаца међу ђацима и запосленима.
Ко је стицајем околности или својом вољом одлучио да тог дана не буде на фудбалском терену ОШ „20. октобар“ може само да жали и да се каје јер је пропустио спектакл какав се на нашим теренима ретко виђао.
Играчи су горели (а неки и сагоревали) у жељи да се покажу и докажу – наставници да су (још увек) млади и да су их противници прерано отписали, а ђаци да се свакодневни тренинзи исплате и да 1. место на Општинском такмичењу у фудбалу није случајност. А била је то и прилика за свођење рачуна – кец из геоса, двојка на писменом из српског, укор директора школе, 50 казнених склекова на часу физичког сада су дошли на наплату!
Тако је и било. Прштало је на све стране! Цеванице се нису штеделе, лактови су радили пуном паром, а било је и судара главама. Ко је извукао дебљи крај, показаће се наредних дана. Неки су се већ после меча јавили да сутра неће доћи у школу „због неких обавеза“.
Како не бисте, драги читаоци, помислили да извештавамо са бокс-меча или бојног поља, додаћемо да су нас без даха оставиле финте, асистенције са пола терена, дриблинзи којима се противнички играч шаље по бурек, голови петом, којих је било на обе стране. Треба похвалити екипу ученика јер су показали разумевање за борбу запослених не само са њима, већ и са годинама, па су радо мењали повређене и изнемогле чланове екипе запослених.
После 45 минута игре наставник Љуба, у улози судије, одлучио је да резултат износи 7:7. Ову одлуку дочекало је бурно негодовање ретких присталица екипе ђака јер су њихови фаворити само неколико минута пре тога убедљиво водили, и одушевљено одобравање већег дела публике која се радовала предстојећим пеналима.
А актери меча?
Запослени: „Зар још није крај?! Јесмо ли сви живи? Ја не могу да устанем“, били су неки од коментара.
Ђаци су само ћутали и шутирали у празно, што се могло схватити као вежбање за извођење једанаестераца или бес због (само)воље судије.
Запослени су (очекивано?!) изгубили. Међутим, у светлу чињенице да је екипа ђака боља и спремнија и да су тахикардија, севање у крстима и пулсирање слепоочница запослених нестали чим се меч завршио, резултат је био у другом плану.
Нисмо бирали играча утакмице, али је општи утисак да је директор школе доминирао кондицијом и фудбалским умећем. Многи ђаци су се питали шта му би да буде директор, а не фудбалер.
Нама који смо овај меч са уживањем гледали остаје нада да ће се исти противници поново срести и приредити нам још добре забаве. Свима остаје сећање на једно лепо дружење ученика и запослених уочи Дана наше школе.
